О књизи: 1940 / „Мисли и сећања“ Бизмарка нису толико сећања колико мисли, чијим је излагањем један од највећих државника завршио свој дуги политички живот Европа друге половине 19. века – Политичке личности племства и буржоазије, када састављају своје мемоаре, обично следе одређени, мање-више јасно изражен циљ. Неки покушавају да се ретроактивно обрачунају са својим политичким противницима; други настоје да подигну вео над неким до сада непознатим догађајима у којима су учествовали или у којима су на овај или онај начин имали; трећи желе да подсете своје савременике и потомство на њихове стварне или измишљене подвиге и заслуге. Али сви они пре свега настоје да оправдају сопствено политичко деловање тако што у убедљивом или привлачном светлу прикажу његове изворне или касније измишљене мотиве. У том циљу мемоаристи обично потискују неке чињенице, пренаглашавају друге, све прожимају одређеном тенденцијом, а уз то настоје да свему томе дају црте аутентичности и уверљивости. Дакле, мемоари су пре свега апологетски документ у коме аутор има могућност да делује као сопствени адвокат и истовремено суди. На историчару је да мемоарима да критичку оцену. Руски превод другог тома Бизмаркове књиге „Мисли и сећања” је упоредо из немачког издања: Отто Фурст вон Бисмарцк, Гедаиикен унд Ериннерунген, Неуе Аусгабе, Звеитер Банд, Стуттгарт унд Берлин, 1922. Фусноте означене астериск ), осим тамо где је изричито наглашено, у преводу су учествовали немачки издавач или уредници руског превода који су стављени у угласте заграде други том Бизмаркове књиге „Мисли и мемоари” на руски језик саставили су В. В. Алтман и В. Д. Веисс. то: В. М. Турок, В., А. Гиндин, В. С. Троианкер и поглавља КСИКС–КСКСИИИ Б. Г. Вебер.